НасловнаИз медијаДобра воља и лоша пракса
среда, 11 април 2007 10:36
Штампа ПДФ

Извор: Данас

Србија још није поступила по одлуци Комитета УН за људска права из 2005.

Добра воља и лоша пракса

Крајем октобра 2005. Комитет УН за људска права, први пут по жалби неког из Србије, а колико се сећам чак и из целе бивше Југославије, донео је одлуку којом је утврдио да је пресудом једног нашег суда повређено право на слободу изражавања зајамчено чланом 19. Међународног пакта о грађанским и политичким правима. Ова одлука Комитета УН донета је у поступку који је покренуо један наш новинар поводом осуде због једног критичког, по оцени нашег суда, увредљивог текста. Одлука је за нашу државу створила обавезе да укине изречену пресуду, плати трошкове поступка и обезбеди накнаду штете. Нажалост, ни годину и по касније осуђујућа пресуда нашег суда није анулирана, нити је исплаћен ма какав новчани износ на име трошкова односно накнаде штете. А недавно се испоставило да је тај новац новинару практично неопходан. Поновно је осуђиван за мање-више сличне ствари, новчане казне које су му изречене није платио јер није могао да их плати, па их је суд претворио у затворску казну. Нећемо бити сведоци апсурда. Редакција листа у коме новинар ради је најавила да ће, ако треба, она платити казну. А то највероватније неће ни бити потребно јер је, након реакције јавности, и Служба за људска права Владе Србије показала спремност за решавање проблема у вези са реституцијом плаћене казне и трошкова, као и исплатом накнаде штете. Најављени кораци Владине Службе за људска права извесно ће, на новинарска удружења и јавност, деловати умирујуће. Новинар би морао добити износ новца у сваком случају довољан да плати казну која је претворена у затворску, чиме би главни проблем био решен. Иако је отклањање чак и само хипотетичке могућности апсурдно неправичног исхода ове приче тренутно најважнија ствар, постоје и друге због којих, и кад таква могућност буде отклоњена, овај случај не сме да престане бити предмет озбиљне пажње. Наиме, "случај Бодрожић" је прича која не говори само о појединцу који се нашао у готово кафкијанској ситуацији, него и о држави која се нашла у раскораку између прокламованог опредељења за прихватање демократских стандарда с једне, и (не) спремности да обезбеди стварну примену тих стандарда, с друге стране.

Наша земља је прихватила како Међународни пакт о грађанским и политичким правима тако и Опциони протокол уз Пакт. То значи да се не само обавезала да појединцима на својој територији обезбеђује сва права која су Пактом зајамчена него и да је, ради заштите тих права, прихватила надлежност Комитета УН за људска права. Заиста је тешко разумети да после толико времена од доношења одлуке Комитета она није спроведена. И то што ни након усвајања новог Законика о кривичном поступку немамо обезбеђене поуздане процесне претпоставке за њено спровођење. И што се не зна када ће и како у целости бити спроведена. Јер и кад финансијски аспекти буду апсолвирани, још увек ће остати на снази осуђујућа пресуда због које је новинар својевремено покренуо поступак и чије укидање налаже одлука Комитета УН. Недавни покушај да се предметна судска одлука стави ван снаге окончан је неуспешно. Одбијањем захтева за заштиту законитости од стране Врховног суда отворено је питање чији значај далеко превазилази границе појединачног случаја.

Да ли у правном поретку уопште имамо потребне претпоставке за извршавање одлука наднационалних органа за заштиту људских права чију смо надлежност добровољно прихватили? Бојим се да и само површна анализа потенцијално релевантних одредби Законика о кривичном поступку (чл. 424, 426 и 438) упућује на негативан одговор на ово питање. У случају одлуке Комитета УН, то има готово искључиво принципијелан, а не и конкретан значај. Одлука о којој говоримо вероватно ће остати једина на нашем простору. Прихватањем Европске конвенције о људским правима и уласком под јурисдикцију Европског суда за људска права из Стразбура, наши грађани су добили нов, рекло би се ефикаснији пут за заштиту својих права. И почели су робустно да га користе. Прве одлуке већ су стигле, а у догледно време их можемо очекивати и у далеко већем броју. Проблеме, како у вези са извршењем тих одлука тако, још више, са прихватањем стандарда о слободи изражавања које те одлуке штите, треба предупредити. Није ствар само у томе да се прецизнијим артикулисањем релевантних процесних одредби створе претпоставке за ефикасно извршавање одлука Суда из Стразбура. Много је важније створити претпоставке за то да тих одлука буде што је могуће мање. А биће их мање уколико у животу друштва буде више реално присутних, у демократском свету потврђених стандарда. Успут, можда примере за дефинисање правог односа према слободи изражавања не морамо увек тражити далеко, у земљама са далеко дужом демократском транзицијом. Примера ради, у суседној Босни и Херцеговини, још од 2002, у оба ентитета су на снази закони који искључују кривичну и предвиђају само грађанску, материјалну одговорност за штету учињену путем клевете. А услови за грађанско-правну одговорност прецизно и рационално су постављени да би се искључила могућност да се она претвори у облик ограничења слободе изражавања. Пример из БИХ је нешто о чему вреди размислити. У сваком случају, при избору таквог или неког другог решења, било би неодговорно не водити рачуна о ставовима израженими кроз одлуке Европског суда за људска права. У том контексту добро је подсетити се на то да је кроз више својих одлука Европски суд за људска права изразио став да, међу свим различитим "мешањима у слободу изражавања", кривична осуда и казна спадају међу најопасније. Европски суд је често, чак и кад су у питању биле релативно мале новчане казне био против њих и препознавао их као имплицитну цензуру. На најесенцијалнији начин, став Суда према овом питању изражен је у образложењу већ фамозне, две деценије старе одлуке у спору Лингенса против Аустрије: "...Иако казна изречена новинару њега, строго говорећи, не спречава у изражавању, она ипак представља једну врсту цензуре која може да га обесхрабри. У контексту политичке дебате казна ће вероватно одвратити новинаре од давања доприноса у јавној дискусији о питањима која утичу на живот заједнице. На тај начин ће онемогућити штампу да врши своју основну дужност, да пружа информације и да буде пас чувар јавности." Аутор је повереник за информације

 

javna-rasprava-zpl-baner

Статистика

  • Збирни месечни статистички подаци у области доступности информацијама и заштите података о личности

    на дан 30.6.2014.

    У ПРОЦЕДУРИ: 3.577

    ОБРАЂЕНО: 27.472

    Опширније...

centralni-registar-baner-cir


konkurs-baner-cir


get_adobe_reader
АДРЕСАР 
ЦЕНТРАЛНИ РЕГИСТАР

О Централном регистру
Претрага Централног регистра
КОНТАКТ

Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности
Булевар краља Александра 15, Београд 11000
Тел: +381 11 3408 900     Факс: +381 11 3343 379
Емаил: office@poverenik.rs