НасловнаIz medijaDobra volja i loša praksa
sreda, 11 april 2007 10:36
Štampa PDF

Izvor: Danas

Srbija još nije postupila po odluci Komiteta UN za ljudska prava iz 2005.

Dobra volja i loša praksa

Krajem oktobra 2005. Komitet UN za ljudska prava, prvi put po žalbi nekog iz Srbije, a koliko se sećam čak i iz cele bivše Jugoslavije, doneo je odluku kojom je utvrdio da je presudom jednog našeg suda povređeno pravo na slobodu izražavanja zajamčeno članom 19. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. Ova odluka Komiteta UN doneta je u postupku koji je pokrenuo jedan naš novinar povodom osude zbog jednog kritičkog, po oceni našeg suda, uvredljivog teksta. Odluka je za našu državu stvorila obaveze da ukine izrečenu presudu, plati troškove postupka i obezbedi naknadu štete. Nažalost, ni godinu i po kasnije osuđujuća presuda našeg suda nije anulirana, niti je isplaćen ma kakav novčani iznos na ime troškova odnosno naknade štete. A nedavno se ispostavilo da je taj novac novinaru praktično neophodan. Ponovno je osuđivan za manje-više slične stvari, novčane kazne koje su mu izrečene nije platio jer nije mogao da ih plati, pa ih je sud pretvorio u zatvorsku kaznu. Nećemo biti svedoci apsurda. Redakcija lista u kome novinar radi je najavila da će, ako treba, ona platiti kaznu. A to najverovatnije neće ni biti potrebno jer je, nakon reakcije javnosti, i Služba za ljudska prava Vlade Srbije pokazala spremnost za rešavanje problema u vezi sa restitucijom plaćene kazne i troškova, kao i isplatom naknade štete. Najavljeni koraci Vladine Službe za ljudska prava izvesno će, na novinarska udruženja i javnost, delovati umirujuće. Novinar bi morao dobiti iznos novca u svakom slučaju dovoljan da plati kaznu koja je pretvorena u zatvorsku, čime bi glavni problem bio rešen. Iako je otklanjanje čak i samo hipotetičke mogućnosti apsurdno nepravičnog ishoda ove priče trenutno najvažnija stvar, postoje i druge zbog kojih, i kad takva mogućnost bude otklonjena, ovaj slučaj ne sme da prestane biti predmet ozbiljne pažnje. Naime, "slučaj Bodrožić" je priča koja ne govori samo o pojedincu koji se našao u gotovo kafkijanskoj situaciji, nego i o državi koja se našla u raskoraku između proklamovanog opredeljenja za prihvatanje demokratskih standarda s jedne, i (ne) spremnosti da obezbedi stvarnu primenu tih standarda, s druge strane.

Naša zemlja je prihvatila kako Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima tako i Opcioni protokol uz Pakt. To znači da se ne samo obavezala da pojedincima na svojoj teritoriji obezbeđuje sva prava koja su Paktom zajamčena nego i da je, radi zaštite tih prava, prihvatila nadležnost Komiteta UN za ljudska prava. Zaista je teško razumeti da posle toliko vremena od donošenja odluke Komiteta ona nije sprovedena. I to što ni nakon usvajanja novog Zakonika o krivičnom postupku nemamo obezbeđene pouzdane procesne pretpostavke za njeno sprovođenje. I što se ne zna kada će i kako u celosti biti sprovedena. Jer i kad finansijski aspekti budu apsolvirani, još uvek će ostati na snazi osuđujuća presuda zbog koje je novinar svojevremeno pokrenuo postupak i čije ukidanje nalaže odluka Komiteta UN. Nedavni pokušaj da se predmetna sudska odluka stavi van snage okončan je neuspešno. Odbijanjem zahteva za zaštitu zakonitosti od strane Vrhovnog suda otvoreno je pitanje čiji značaj daleko prevazilazi granice pojedinačnog slučaja.

Da li u pravnom poretku uopšte imamo potrebne pretpostavke za izvršavanje odluka nadnacionalnih organa za zaštitu ljudskih prava čiju smo nadležnost dobrovoljno prihvatili? Bojim se da i samo površna analiza potencijalno relevantnih odredbi Zakonika o krivičnom postupku (čl. 424, 426 i 438) upućuje na negativan odgovor na ovo pitanje. U slučaju odluke Komiteta UN, to ima gotovo isključivo principijelan, a ne i konkretan značaj. Odluka o kojoj govorimo verovatno će ostati jedina na našem prostoru. Prihvatanjem Evropske konvencije o ljudskim pravima i ulaskom pod jurisdikciju Evropskog suda za ljudska prava iz Strazbura, naši građani su dobili nov, reklo bi se efikasniji put za zaštitu svojih prava. I počeli su robustno da ga koriste. Prve odluke već su stigle, a u dogledno vreme ih možemo očekivati i u daleko većem broju. Probleme, kako u vezi sa izvršenjem tih odluka tako, još više, sa prihvatanjem standarda o slobodi izražavanja koje te odluke štite, treba preduprediti. Nije stvar samo u tome da se preciznijim artikulisanjem relevantnih procesnih odredbi stvore pretpostavke za efikasno izvršavanje odluka Suda iz Strazbura. Mnogo je važnije stvoriti pretpostavke za to da tih odluka bude što je moguće manje. A biće ih manje ukoliko u životu društva bude više realno prisutnih, u demokratskom svetu potvrđenih standarda. Usput, možda primere za definisanje pravog odnosa prema slobodi izražavanja ne moramo uvek tražiti daleko, u zemljama sa daleko dužom demokratskom tranzicijom. Primera radi, u susednoj Bosni i Hercegovini, još od 2002, u oba entiteta su na snazi zakoni koji isključuju krivičnu i predviđaju samo građansku, materijalnu odgovornost za štetu učinjenu putem klevete. A uslovi za građansko-pravnu odgovornost precizno i racionalno su postavljeni da bi se isključila mogućnost da se ona pretvori u oblik ograničenja slobode izražavanja. Primer iz BIH je nešto o čemu vredi razmisliti. U svakom slučaju, pri izboru takvog ili nekog drugog rešenja, bilo bi neodgovorno ne voditi računa o stavovima izraženimi kroz odluke Evropskog suda za ljudska prava. U tom kontekstu dobro je podsetiti se na to da je kroz više svojih odluka Evropski sud za ljudska prava izrazio stav da, među svim različitim "mešanjima u slobodu izražavanja", krivična osuda i kazna spadaju među najopasnije. Evropski sud je često, čak i kad su u pitanju bile relativno male novčane kazne bio protiv njih i prepoznavao ih kao implicitnu cenzuru. Na najesencijalniji način, stav Suda prema ovom pitanju izražen je u obrazloženju već famozne, dve decenije stare odluke u sporu Lingensa protiv Austrije: "...Iako kazna izrečena novinaru njega, strogo govoreći, ne sprečava u izražavanju, ona ipak predstavlja jednu vrstu cenzure koja može da ga obeshrabri. U kontekstu političke debate kazna će verovatno odvratiti novinare od davanja doprinosa u javnoj diskusiji o pitanjima koja utiču na život zajednice. Na taj način će onemogućiti štampu da vrši svoju osnovnu dužnost, da pruža informacije i da bude pas čuvar javnosti." Autor je poverenik za informacije

 

model-zakona-baner-lat

Statistika

  • Zbirni mesečni statistički podaci u oblasti dostupnosti informacijama i zaštite podataka o ličnosti

    na dan 30.9. 2014.

    U PROCEDURI: 3.611

    OBRAĐENO: 29.432

     

    Opširnije...

centralni-registar-baner-lat


get_adobe_reader

ADRESAR

CENTRALNI REGISTAR

KONTAKT

Adrese najviših republičkih organa i pojedinih nevladinih organizacija. O Centralnom registru
Pretraga Centralnоg Registra

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti

Bulevar kralja Aleksandra 15, Beograd 11000
Tel: +381 11 3408 900    Fax: +381 11 3343 379
Email: оffice@poverenik.rs