Извор: Политика
Људи који су открили неправилности у својим фирмама губили су посао, чак доспевали у затвор. Зато је тешко схватљиво да владин предлог не садржи никакве одредбе о заштити инсајдера, нарочито када је „сведок сарадник", често тешки криминалац.
Недавно сам се, поводом предлога закона о изменама и допунама Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, чије разматрање у Народној скупштини ускоро предстоји, обратио заштитнику грађана Републике Србије с формалном иницијативом да, користећи уставна овлашћења која он има, за разлику од повереника за информације, на тај предлог закона поднесе амандман који би штитио инсајдере, или како их у свету чешће зову wхистле блоwерс - дувачи у пиштаљку. Инсајдере, или „дуваче у пиштаљку", људе који су спремни да устану у заштиту јавног интереса, да се супротставе злоупотребама, корупцији, криминалу и да се ради тога сукобе са формалним или неформалним „правилима" о чувању разноразних тајни, због функције на којој сам, срећем прилично често. Због тога знам да ти људи, готово по правилу, доживљавају врло ружне ствари и да им је помоћ итекако потребна. Човек који је јавно указао на деловање „друмске мафије" у ЈП „Путеви Србије", остао је без посла. И онај други из ЈП „Железнице Србије", који је говорио о незаконитости у набавци „шарених" возова, такође је остао без посла. Аутор књиге „Војна тајна" која је документовала да је у активностима некадашњих генералштаба било и тешког кршења људских права и класичног криминалног деловања, провео је чак једно време и у затвору. Градски омбудсман у Крагујевцу, који је указивао на енормно запошљавање страначких кадрова у локалној управи, смењен је. Дечак који је разоткрио финансијске малверзације у Дому ученика у Београду, остао је без ђачке стипендије. Будући да сам, онако како сам могао, настојао да помогнем инсајдерима, добро знам да то није нимало лако. Пример за то је „кампања" коју сам, ради враћања на рад инсајдера који је допринео разоткривању „друмске мафије", морао да
покренем. Њу сам уз помоћ неколико медија (укључујући и „Политику") којима то служи на част, некако (једва) успешно окончао, наравно свестан тога да је помоћ у појединачним случајевима инфериорна у односу на системску заштиту тих људи, да је права ствар да се у релевантне законе унесу одредбе којима ће овим људима бити зајамчено да неће сносити одговорност (кривичну, грађанску, прекршајну, дисциплинску...).
То је и био разлог да у предлог закона и изменама и допунама Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, који је још у децембру 2007. подржан са више хиљада потписа подршке грађана поднет Народној скупштини, ми који смо чинили експертску групу, унесемо решење о заштити инсајдера. Тај предлог је прошле године на волшебан начин, нимало у складу са „нашим високим административним капацитетима" нестао у некој бирократској „црној рупи", да би се недавно, након интервенције повереника за информације и омбудсмана, ипак појавио. Иако никад није разматран, ипак су, по свему судећи, тај предлог и „гужва" око њега знатно допринели томе да влада Србије и сама поднесе Народној скупштини предлог закона и изменама и допунама Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Владин предлог је преузео велику већину решења из предлога који је поднет као грађанска иницијатива. Само, нека решења су изостављена. Не много, неколико, али, нажалост, таквих да изостављање сваког појединачно може изазвати озбиљне дилеме и неразумевање. посебно је тешко схватљиво да владин предлог не садржи никакве одредбе о заштити инсајдера. Јер уз чињеницу да наша пракса свакодневно нуди разлоге за то у виду многих конкретних случајева, влада би морала имати у виду и обавезе које је Србија преузела ратификовањем Конвенције УН против корупције и Грађанско-правне конвенције против корупције, као и одговарајуће препоруке ГРЕЦО-а, које земљи и формално налажу да обезбеди правну заштиту инсајдера.
Уосталом, ако смо већ поодавно, изменама кривичног законодавства и увођењем у правни поредак фамозног „сведока сарадника", чак и тешким, окорелим криминалцима, под условом да дају допринос откривању и гоњењу још горих од себе, дали могућност да избегну и сасвим очигледно заслужене санкције, зар није крајње време да и поштене људе заштитимо од очигледно незаслужених. Родољуб Шабић, повереник за информације