Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Родољуб Шабић, поводом реакција новинара, новинарских удружења и других субјеката на Препоруке о извештавању медија о медицини које је представило Министарство здравља, оцењује да је веома важно да се органи и представници власти уздржавају од поступака који изазивају или могу изазивати осећај успостављања механизама цензуре или ауто-цензуре.
Оцењујући да није спорна обавеза коју новинари имају према објективном информисању и истини, Повереник је нагласио да одговорност за кршење тих обавеза треба да буде професионална и евентуално судска, а не треба да буде предмет активности извршне власти.
С тим у вези Повереник Родољуб Шабић је изјавио и следеће:
„„Препоруке за извештавање“ користе формулације типа „новинар је дужан“ или „мора“ или је „обавезан“ и већ сама таква наредбодавна дикција, непримерена и самом називу акта, може изазвати реакције новинара.
Важније од тона је што су неке од „препорука“ суштински тешко прихватљиве или неприхватљиве. Драстичан пример је утврђивање обавезе новинара да назначи извор информације о којој пише. Оваква „препорука“ је у супротности и са изричитим одредбама нашег Закона о јавном информисању, и са стандардима о слободи медија, који су утврђени међународним документима које је Србија потписала. Европски суд за људска права је у више својих пресуда наглашавао да је заштита новинарских извора један од основних предуслова слободе штампе, што треба да се одражава и у законима и у кодексима преофесионалног понашања у државама потписницама и да без такве заштите извори могу бити одвраћени код пружања помоћи штампи, чиме способност штампе да пружа не само званичне него и тачне и поуздане информације може бити поткопана.
Није добро што се текст препорука бави искључиво одговорношћу новинара за извештавање, а нимало одговорношћу надлежних органа за исто. У препорукама нема ни једне једине речи о праву новинара да информације добијају и на проактивној основи иако је проактивно објављивање информација, законска обавеза органа власти. Доста је необично и индикативно да се у тексту препорука, иако се баве и извештавањем о информацијама од јавног значаја и заштитом приватности уопште не спомињу ни Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја ни Закон о заштити података о личности, иако су овим законима утврђени стандарди или обавезе власти у светлу којих неке од „препорука“ делују прилично контраверзно.
Препорукама иза којих (ин)директно стоји извршна власт генерално, а предложеним препорукама конкретно, не може се дати допринос квалитетнијем информисању јавности. Инсистирање на истим може само изазвати додатне сасвим сувишне проблеме.“