Čitaj mi

Izvor: Politika 

Čemu razlikovanje piratskog softvera u privatnom, s jedne, i u javnom sektoru, s druge strane

Od prošlog meseca inspektori Poreske uprave su intenzivirali akciju na kontroli korišćenja nelegalnog, tzv. piratskog softvera. To je vest koju su nedavno prenele informativne agencije.

Vest je sama po sebi dobar povod da se suočimo sa nekim nimalo prijatnim činjenicama. Na primer sa tim da je pretpostavljeni ali verovatno i prilično tačan procenat učešća piratskog softvera u ukupnom kod nas u Srbiji i preko 75 odsto. I da je to procenat koji je dva i po ili čak tri puta iznad onoga prosečnog u državama članicama EU. I da će biti potrebno dosta vremena i truda da taj procenat spustimo na „normalan” nivo. I da se shodno tome moramo suočiti s tim da se uvođenje reda i u ovoj oblasti, pre ili posle, mora naći na „dnevnom redu”. I da je bolje pre, nego posle. I u tom kontekstu pomenuta agencijska vest svakako jeste informacija od opšteg, javnog značaja, vredna ozbiljne pažnje. Nažalost, još vrednijom pažnje i sasvim kontroverznom čini je njen „nastavak” koji je najjednostavnije opisati kao – neverovatan!

 

Naime, kako je za agenciju Beta rečeno u Poreskoj upravi, poreski inspektori neće kontrolisati javni sektor!

A „objašnjenje” za očiglednu, neprikrivenu selektivnost je sledeće – „potrebno je izvršiti detaljnu analizu i stvoriti uslove. Tek nakon ispunjenih preduslova stvoriće se uslovi za kontrolu legalnosti softvera u javnom sektoru”.

Blago rečeno, „zanimljivo”, zar ne?

Teza da za borbu protiv piratskog softvera u privatnom sektoru imamo sve potrebne pretpostavke, ali nam za istu borbu u javnom sektoru nedostaje „detaljna analiza” a pogotovo „ugovor sa najvećim proizvođačima softvera” otvara bar dva zanimljiva pitanja.

Za početak, kroz formulaciju „kako bi se u budućnosti ovaj problem rešio na nivou čitave države potpisivanjem ugovora sa najvećim proizvođačima softvera” implicitno, ali nedvosmisleno govori o opredeljenju za opciju koja uz ostalo podrazumeva isključivo korišćenje plaćenih licenci npr. za Majkrosoftov OS i Ofis, a samim tim isključuje mogućnost opredeljenja za izbor sistema kakav je npr. Linuks, odnosno isključuje odlučivanje za neku tzv. open sours opciju, opciju koja je besplatna za korišćenje u javnim službama. A da li je ovo drugo, bez obzira na kontroverze koje su posledica nesavršenosti i problema (in)kompatibilnosti, nešto što treba olako odbaciti? Nije neophodno biti osobito kompetentan poznavalac operativnih sistema da bi se zaključilo da nije.

S tim u vezi pre definitivnog izbora bilo bi dobro, pažljivo i odgovorno odmeriti sve relevantne činjenice. I čuti glas javnosti, pogotovo one stručne. Uostalom, zar na takav zaključak ne upućuje i činjenica da se o toj opciji vrlo ozbiljno razmišlja i u nekim članicama EU, od nas u svakom slučaju bogatijim? Od „lakog” opredeljenja za licencne sisteme još je zanimljivija ideja o selektivnom „uvođenju reda”, samog po sebi. Svaka ovakva akcija je dobar povod za podsećanje na misao „da se pravednost ogleda u jednakom postupanju sa jednakim stvarima, u nejednakom postupanju sa nejednakim stvarima srazmerno njihovoj nejednakosti i u postupanju prema drugima kao prema sebi, odnosno prema sebi kao prema drugima”.

Naravno, vrlo verovatno je ova digresija sasvim suvišna, jer kreatori državnih akcija nisu dužni da se bave „oveštalim” Aristotelovim mislima. Ali baš zato, nije suvišno, već je potrebno podsetiti na to da su, kao deo birokratije ove zemlje, dužni da poznaju i poštuju njen Ustav. A u Ustavu Republike Srbije u članu 21. piše da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da je zabranjena svaka diskriminacija.