Zastarelo
Čitaj mi

Izvor: "Nin"

Intervju: Rodoljub Šabić, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti

 

Samo jednom sam se, pre nekoliko godina, obratio nadležnima. Uradio sam to, iako ih ni tada nisam doživljavao previše ozbiljno, jer nisu bile upućene meni već članovima moje prodice. A reakcija nadležnih bila je takva da je govorila da, čak i da su pretnje ozbiljne, na pomoć i zaštitu teško da bih mogao da računam.

 

Šest godina nakon što je ustanovljen institut Poverenika za informacije od javnog značaja, Rodoljub Šabić kaže za NIN da grašani Srbije sve više koriste mogućnosti da i m informacija bude dostupna. Izvesno je da je u kontinuitetu koriste sve više. Imajući u vidu konkretne okolnosti koje govore da Srbiji nedostaje i da joj je bukvalno neophodan snažan mehanizam demokratske kontrole javnosti nad radom vlasti i funkcionisanjem državnih preduzeća, jako je važno da se taj trend nastavi. I da ponovno posebno naglasim, da se insistira na obavezi vlasti da što više informacija od javnog značaja objavljuje na proaktivnoj osnovi, unapred, i ne čekajući na konkretne zahteve građana.

Da li su sami mediji ili gradjani, prema Vašem iskustvu, dovoljno uporni da istraju u svojim zahtevima upućenim institucijama?

U godišnjem izveštaju za 2010. koji sam dostavio Narodnoj skupštini, pored ostalog, stoji podataka da je u toj godini Povereniku podneto više od 2000 žalbi. To  je za 55% više nego u prethodnoj godini, a čak sedam i po puta više nego u 2005. Taj podatak potvrđuje da je sve više onih spremnih da uporno insistiraju na svom pravu. I to je, sa stvarne demokratizacije društva, zaista dragocen podatak. Jer, što je više građana spremnih da insistiraju na stvarnom konzumiranju prava koja su upisana u Ustav i prava ove zemlje, koji ta prava doživljavaju ozbiljno a ne kao kozmetička, koji se ne mire sa tim da ta prava zavise od bilo čije “dobre volje”, to su veće šanse da proces demokratske tranzicije bude kvalitetnije i brži.

 

Kako se pomerala granica razumevanja za značaj javnosti informacija?

Tu “borbu” Poverenik je vodio sa relativno skromnim ovlašćenjima i apsolutno skromnim resursima. Prvih sedam meseci nisam imao ni jednog saradnika, a gotovo do polovine 2009. bilo ih je samo pet. I danas, kad ih ima tridesetak, to je dva puta manje od predviđenog broja. Radi bolje ilustracije to je, imajući u vidu nadležnosti, i relativno i apsolutno manje od sličnih organa u bilo kojoj bivšoj jugoslovenskoj republici.

I što se ovlašćenja tiče stvari stoje slično. Recimo, dok srpski Poverenik nema ovlašćenja ni da pred nadležnim organom, pokrene prekršajni postupak zbog kršenja prava na slobodan pristup informacijama, slovenački poverenik sam vodi postupak i izriče kazne.

Zato se ta “borba” morala zasnivati i umnogome se zasnivala na podršci javnosti, građana, civilnog sektora i, razume se, medija. Poverenik je čestim prisustvom u javnosti nadoknađivao deficit resursa i ovlašćenja. Što je podrška javnosti u brojnim, različitim vidovima bila jača to je i stepen “razumevanja” bio viši.


Kako se prethodnih godina menjao odnos institucija u pravcu otvaranja podataka za javnost, ako se to suštinski uopšte dogodilo?

Ne onako brzo koliko bi bilo poželjno, ali se u kontinuitetu menjao. Imamo jedan kontinuiran, progresivan i nepovratan proces. Ne verujem da ono što je ostvareno može biti anulirano. Težište “borbe” treba prebaci na afirmaciju savremenog shvatanja prava na slobodan pristup informacijama. Shvatanja koje podrazumeva da to pravo osim korektnog postupanja po zahtevima za pristup informacijama podrazumeva mnogo više - obavezu vlasti, na svim nivoima, da što više informacija o svom radu, a posebno onih o raspolaganju javnim novcem i javnim resursima objavljuju na proaktivnoj osnovi, i ne čekajući da to neko traži. Dobro je što, s tim u vezi, ima dobrih primera. Zbog značaja institucije, pomenuću eto posebno Informator o radu Narodne skupštine, kao zaista veoma pozitivan primer.


Koje su institucije danas najotvorenije za saradnju sa gradjanima i medijima? A na koje imate najviše žalbi?

Koje su institucije najotvorenije za saradnju sa građanima i medijima treba da ocene građani i mediji. Što se žalbi tiče, oni su ih, podnosili protiv organa vlasti na svim nivoima. Ipak, ubedljivo najviše bilo je žalbi na rad državnih organa, organizacija i agencija Republike Srbije, pre svega ministarstava. Primera radi, u prošloj godini najviše žalbi izjavljeno je protiv MUP-a, slede Ministarstvo finansija, potom Ministarstvo pravde, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Ti podaci su, naravno, indikativni, ali ipak na osnovu njih treba donositi generalne zaključke. Tipičan primer je MUP. Veliki broj žalbi protiv ovog ministarstva je posledica činjenice da je prema njemu upućen daleko najveći broj zahteva za pristup informacijama, na koje, bar na veliku većinu odgovara bez problema. Postoje ministarstva sa daleko manjim brojem zahteva, pa samim tim i žalbi Povereniku, kao što su npr. Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja i Ministarstvo finansija, koja imaju ozbiljnije probleme u vezi sa ostvarivanjem prava na slobodna pristup informacijama.


Na koje ste  vrste pritisaka nailazili tokom godina svog rada na mestu Poverenika?

Ako mislite na direktne, otvorene pritiske njih nije bilo. Ni jednom se do sada nisam suočio s nečim što bih tako kvalifikovao. U širem kontekstu stvar je relativna i odgovor na Vaše pitanje zavisi od toga kako čovek doživljava različite neprijatnosti. Mene, od svih neprijatnosti koje sam imao, bar na indirektan pritisak eventualno asocira jedino hronično uskraćivanje uslova potrebnih za normalno funkcionisanje institucije Poverenika.

Bilo je, razume se, i drugih neprijatnosti. Ja mislim da većinu njih, u kontekstu realnog pritiska, ne treba shvatati ozbiljno. Npr., anonimne uvrede ili pretnje, pa čak i dva saobraćajna udesa koji su bili posledica prilično neobičnih kvarova na mom službenom automobilu. Bilo je dosta situacija u kojima je u istom kontekstu, ponašanje predstavnika vlasti bilo neobjašnjivo. Kao na tipičan primer podsetiću na grube, prostačke uvrede koje mi je, zbog moje podrške legitimnim zahtevima medija da dođu do informacija koje bi potvrdile delovanje „drumske mafije“, svojevremeno uputio direktor JP „Putevi Srbije“. On će nekoliko godina kasnije završiti u zatvoru, ali je svakako indikativno da tada baš niko iz Vlade nije našao za shodno da njegovo ponašanje osudi ili se bar ogradi od njega.


Da li ste dodeljivanje još jedne nadležnosti (zaštita podataka o ličnosti), odnosno predimenzioniranje posla, doživeli kao pritisak?

Nova nadležnost, obimnija i kompleksnija od dotadašnje bila je, razume se, ozbiljno dodatno opterećenje. Za svakog, a pogotovo za instituciju koja je i do tada radila u potpuno neadekvatnim uslovima. Ali, bez obzira na to, nisam je doživeo kao bilo kakav pritisak. Razumeo sam to kao izraz opredelenja Vlade i Skupštine za opciju koja se sve više prihvata u uporednom pravu. Slično organizaciono i funcionalno rešenje po kome jedan organ obezbeđuje zaštitu i prava na slobodan pristup informacijama i prava na zaštitu podataka o ličnosti postoji npr. u Engleskoj, Sloveniji, Mađarskoj… Ali naravno, očekivao sam da to opredelenje bude potvrđeno i obezbeđenjem odgovarajućih nužnih materijalnih, logističkih i kadrovskih pretpostavki. A to je, na žalost, izostalo.

  

Kako radite dodatni posao za  koji niste dobili i nove uslove?

Onako kako je to u granicama objektivnih okolnosti uopšte bilo moguće. Prilikom predlaganja Zakona o zaštiti podataka o ličnosti u obrazloženju predloga Vlada je sama navela da će primena zakona podrazumevati uvećanje budžeta Poverenika i, što je posebno važno, značajno povećanje broja saradnika. Iz neshvatljivih razloga to je potpuno izostalo. Ne znam zašto, valjda zbog grubog previda Ministarstva finansija, u celoj 2009. Poverenik nije dobio saglasnost na korekciju kadrovskog plana, odnosno nije mogao zaposliti ni jednog novog saradnika radi izvršavanja poslova iz nove nadležnosti. To je podrazumevalo da se novi poslovi mogu raditi jedino u formi improvizacije, pomoću “štapa i kanapa”.

U 2010. godini situacija se značajno popravila, ali je još uvek daleko od optimalne. Ipak, bar kada su u pitanju obaveze Poverenika, uspeli smo da nadoknadimo veliku većinu onog što je u prethodnoj godini, zbog nedostatka elementarnih uslova bilo propušteno.

  

Da li Vam je  način na koji je regulisana oblast zaštite podataka o ličnosti dobar osnov za rad ili Vam ga, na protiv, otežava?

Normativni okvir ni izdaleka nije zadovoljavajući. Doneli smo Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, ali on nije sasvim usaglašen sa standardima EU. Nismo doneli zakone kojima bi bila uređena pitanja zaštite podataka u nekim posebno delikatnim oblastima, kao što su npr. obrada biometrijskih podataka, video nadzor, privatni sektor bezbednosti. Problematični su zakoni u oblasti obrazovanja, zdravstva... Istovremeno, neki zakoni koji su doneti su krajnje problematični, poput Zakona o elektronskim komunikacijama. Od potrebnih podzakonskih propisa u roku su doneti samo oni za koje je nadležan bio Poverenik. Oni za koje su bili nadležni Vlada ili ministarstva ili su doneti sa docnjom ili uopšte nisu doneti. S tim u vezi posebno je zabrinjavajuća dvogodišnja docnja sa Uredbom o zaštiti naročito osetljivih podataka zbog čega je zakonom predviđena posebna zaštita ove kategorije podataka još uvek  samo prazna proklamacija.

Moramo uraditi mnogo toga. Treba doneti ili izmeniti veliki broj zakona i propisa. A da bi to dalo efekte  treba nadzornoj instituciji, Povereniku dati neophodne kadrovske i druge resurse i što je možda najbitnije, sprovesti edukaciju i građana i onih koji raspolažu podacima o ličnosti. Naši građani su naviknuti da svaki čas daju svoje lične podatke, čak i kopije dokumenata, bez jasne predstave o tome zbog čega ih daju i kako će se s njima dalje postupati i da li će eventualno biti zloupotrebljeni.

Potrebna je aktivnost velikog broja subjekata, ali ne stihijska već zasnovana na jasno definisanoj strategiji. Vlada jeste, na uporno insistiranje Poverenika usvojila Strategiju zaštite podataka o ličnosti, čiji nacrt je Poverenik pripremio u saradnji sa ekspertima EU, ali, „usvojena“ Strategija je mrtvo slovo na papiru jer, mada je rok odavno istekao, Vlada nije donela Akcioni plan za njenu realizaciju.

 

Da li ste nakon šest godina zadovoljni rezultatima rada kancelarije Poverenika?

Statistički podaci govore o skoro 12.000 registrovanih predmeta, od kojih je oko 10.500 rešeno. Govore o tome da u oko 91% slučajeva intervencija Poverenika daje rezultat, da tražilac informacija dobija ranije uskraćene informacije. Govore i o stalnom rastu broja žalbi koje se podnose Povereniku. U 2010. ih je bilo do sada najviše, preko 2.000, ali samo u prva tri meseca ove godine podneto ih je skoro 1.000.

To su podaci. A nije dobro da iko sam ocenjuje sopstveni rad, pa ni ja to neću činiti. Ali, svakako da sam zadovoljan što mogu da kažem da je rad institucije na čijem sam čelu ocenjen veoma dobrim ocenama monitora SE i EU, nezavisnih eksperata, novinarskih udruženja i drugih subjekata civilnog sektora. I što je najvažnije, da ga svakodnevno dobro ocenjuju mnogi tzv. „obični“ građani. Afirmisanje ,u početku potpuno anonimne institucije, kao organa vlasti u koji građani veruju, što potvrđuje veliki i stalno rastući broj zahteva za zaštitu prava, je najvredniji rezultat rada mojih saradnika i mog. To je uspeh. A objektivan neuspeh je to što uprkos upornim nastojanjima, nisam uspeo da animiram ni jednu od nekoliko vlada koje su se promenile, da ovoj instituciji pruži punu, pravu podršku.