Čitaj mi

blicU Srbiji nikada niko nije kažnjen zbog nezakonite obrade tuđih podataka o ličnosti. Ovaj podatak je i u međunarodnim okvirima zaista raritetan, pa nije slučajno da je poslužio i kao povod za jednu ironičnu akademsku šalu (prof. Vlada Vodinelić) – „kad je u pitanju zaštita podataka o ličnosti, „statistika“ potvrđuje da Srbija, bez konkurencije, stoji najbolje. Jer da je bilo razloga, bar neko bi morao biti kažnjen.“

A razloga je naravno bilo, koliko hoćeš, ali kazni ipak nije. I pre nekoliko dana je na adresu Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti stigla zanimljiva pošiljka - presuda Prekršajnog suda u Beogradu kojom je „tabu“ srušen. Sud je u postupku pokrenutom na zahtev Poverenika našao da su okrivljeni (jedna privatna medicinska ustanova i njen direktor) krivi što su izvršili prekršaj iz čl. 57 Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i kaznio ih, prvog sa 100.000 dinara, drugog sa 20.000 dinara.

Ne bih sad da se bavim odgovornima. Osim što to nije bitno, postoje još dva dobra razloga. Prvi je taj što verujem da su prekršaje učinili zbog neznanja, nemara i neopreznosti a ne zle namere, a drugi je to što mislim da bi bilo i pravičnije i bolje da se sa kažnjavanjem pa i sa eventualnim negativnim publicitetom zbog kršenja prava počelo od nekog organa vlasti, a ne od privatnika.

Razume se, u savremenim uslovima kada se dnevno produkuju stotine i stotine presuda jedna pojedinačna, pogotovo prekršajna, teško može da zasluži neku širu pažnju. Ali ova kao, u najdoslovnijem smislu, prva takve vrste je zavređuje.

Jedna kineska izreka lepo kaže - „I najduži put mora da počne prvim korakom“. A ova presuda jeste takav korak. Možda jedva vidljiv, mali i nesiguran ali ipak korak na putu koji treba da nas dovede do jednog vrednog cilja. Do situacije u kojoj će odsustvo ili mali broj kazni takođe mnogo govoriti o odnosu vlasti prema pravu građana na privatnost i zaštitu podataka o ličnosti. Samo ne o ignorantskom odnosu, već o odnosu punog poštovanja.