Zastarelo
Čitaj mi

Izvor: Danas

Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja Republike Srbije

Aleksandar Roknić

PROTIV JAVAŠLUKA

Građani Srbije od 22. decembra 2004, kada je za poverenika za informacije od javnog značaja Republike Srbije izabran Rodoljub Šabić, imaju adresu na koju mogu da se obrate u slučaju da nisu zadovoljni odgovorom državne institucije ili ako se administracija ne oglašava i ne pruži traženi odgovor u zakonskom roku. Šabić za Danas priča o svojim iskustvima sa državnim institucijama, problemima, žalbama građana, ćutanju administracije...

- Kakva su Vaša iskustva sa davanjem informacija od državnih institucija, odnosno na šta se građani i novinari najviše žale?

- Za tri protekle godine karakterističan je stalni rast broja zahteva za pristup informacijama koje građani ispostavljaju organima vlasti na svim nivoima. Takođe, karakteristično je i to da iako se zahtevi za informacije odnose na praktično sve oblasti života, ipak, bez sumnje, najviše pažnje privlače one koje se tiču raspolaganja javnim novcem i drugim javnim dobrima - javne nabavke, privatizacije, koncesije, budžetski rashodi i sl. I, razume se, upravo u vezi sa njima podnosi se i najveći broj žalbi povereniku za informacije. Mislim da ovo potvrđuje da su građani prepoznali veliki potencijal koji sloboda pristupa informacijama ima u borbi protiv javašluka, rasipanja, zloupotreba i korupcije.

- Koji su najčešći problemi i koje institucije najčešće odbijaju saradnju ili ne odgovaraju na pitanja?

- Problema ima na svim nivoima, od osnovnih škola i mesnih zajednica, preko lokalne samouprave i javnih preduzeća, pa do državnih organa vlasti. Od skoro 4.000 žalbi izjavljenih povereniku za informacije, preko 90 odsto ih je izjavljeno zbog takozvanog „ćutanja administracije“, odnosno zbog ignorisanja zahteva, što je zaista neverovatan procenat i izraz krajnje nekorektnog odnosa prema zakonom zajamčenim pravima javnosti. Organ vlasti pod zakonom predviđenim uslovima može rešiti da uskrati traženu informaciju, ali ni u kom slučaju ne sme ignorisati zahtev. Poseban je apsurd što velika većina njih, bar 65 odsto već nakon prve intervencije poverenika, i bez formalnog naloga, daje informacije koje je prethodno uskratila. Ostali to čine nakon rešenja poverenika. Jedan manji broj, nekoliko procenata, to ne učini ni tada. U brojevima, to nije veliki problem, principijelno jeste, posebno kad je reč o državnim organima, dakle onima koji bi trebalo da imaju posebnu odgovornost prema ostvarivanju principa zakonitosti. Zbog toga sam nedavno prozvao neke od njih, na primer Ministarstvo za infrastrukturu, MUP, Agenciju za privatizaciju, ali sa njima spisak nije iscrpljen.

Mislim da će jedan od prioritetnih zadataka nove vlade morati biti zaoštravanje odgovornosti u vezi sa ovim, i razume se, konačno aktiviranje mehanizma za prinudno obezbeđenje izvršenja odluka poverenika.

- Kako otvoriti institucije za dobijanje informacija od javnog značaja?

- To je složen zadatak koji se ostvaruje postupno, koji traži vreme, ali na kome se mora raditi neprekidno. Jedna od najvažnijih stvari je edukacija ljudi u organima vlasti. To ne može biti samo zadatak poverenika i civilnog sektora, to mora biti stvar sistema državne uprave. Edukacija treba da obezbedi da se bar tri stvari bezuslovno shvate i prihvate.

Prva je ta da je u demokratskom društvu najnormalnija stvar da vlast „podnosi račun“ javnosti. Da to nije nešto što zavisi od bilo čije dobre volje, već obaveza utvrđena Ustavom i zakonom Srbije.

Drugo, da to za ljude u organima vlasti nije samo obaveza nego i šansa, prilika za afirmaciju sopstvenih rezultata. Onaj ko dobro radi i ima rezultate nema šta da krije od javnosti, naprotiv.

Treće je to da sloboda pristupa informacijama ne podrazumeva samo obavezu vlasti da daje informacije onda kada ih građani ili mediji traže. Vlast treba da objektivne, dokumentovane informacije, i to u najvećoj mogućoj meri, pruža javnosti i onda kada ih niko konkretno ne traži. U vremenu u kome živimo odličan način da se javnosti pruže takve informacije je objavljivanje na internetu. Nažalost, mislim da s tim u vezi ne možemo biti zadovoljni. Moralo se i moglo uraditi neuporedivo više, ali to je priča za neku drugu priliku.

- Koje odgovore i izgovore upotrebljavaju institucije kada ne žele da daju informacije?

- Informacije se najčešće uskraćuju ćutanjem, ignorisanjem zahteva. Kad se ne ćuti, nude se vrlo različita objašnjenja, uključujući i neka (tragi)komična.

Ipak, najčešće se radi o pozivanju na „tajnu“ - službenu, državnu, poslovnu. A mi smo, nažalost, možda poslednja zemlja u Evropi koja nema savremen zakon o klasifikaciji tajnih podataka, pa se oznaka tajnosti daje, po prevaziđenim proizvoljnim kriterijumima iz davno prošlih vremena, iz propisa donetih još u vreme Miloševića, čak i Tita. Zato i nije slučajno da se iza „tajne“ neretko sklanjaju ne samo informacije koje ni u kom slučaju ne zaslužuju takav status, nego i one iza kojih stoji potpuno nelegitiman interes.

- Kako naterati instituciju da pruži traženu informaciju, ako, kao recimo BIA, odbija da obelodani platu svog direktora tvrdeći da je to državna tajna?

- Lako, ali pod uslovom da zaista postoji volja za to. Rešenja poverenika za informacije su, po zakonu, obavezujuća. Organ vlasti koji ne postupa po njima svesno krši zakon, što se od organa vlasti svakako ne očekuje. Ipak, zakonodavac je predvideo rešenje i za takvu situaciju utvrdivši da „u slučaju potrebe Vlada Srbije obezbeđuje izvršenje rešenja poverenika“. Teško je shvatljivo, ali Vlada Srbije dosad nije izvršavala tu svoju obavezu. Zašto nije, to je pitanje za ljude koji su je činili. U svakom slučaju, krajnje je vreme da s tim počne. Kao najviši organ izvršne vlasti vlada ima posebnu ulogu i odgovornost upravo za sprovođenje zakona, ovog i svakog drugog, razume se.