Čitaj mi

Izvor: "Blic"

Nedavnim zajedničkim predlogom za ocenu ustavnosti Zakona o elektronskim komunikacijama Poverenik za informacije i Zaštitnik građana su naš Ustavni sud, i inače bukvalno pretrpan poslom, suočili sa još jednim zadatkom.

Nadajmo se ne preteškim, jer se u osnovi svodi na davanje odgovora na samo jedno pitanje. Da li se garancija iz člana 41. Ustava Srbije po kojoj je „tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja nepovrediva“ a odstupanje od tajnosti dozvoljeno „samo na osnovu odluke suda“, odnosi i na podatke o tome ko, kada, kako, s kim, koliko dugo komunicira, ili se ovim podacima može pristupati i bez odluke suda, na osnovu naloga ili zahteva nekog drugog državnog organa? Odnosno da li su „podaci o saobraćaju“ deo komunikacije?

Poverenik i Zaštitnik građana stoje na stanovištu da jesu i da je „lako“ pribavljanje i korišćenje ovih podataka, i svakog pojedinačno a pogotovo svih zajedno, ozbiljno odstupanje od  navedene ustavne garancije.

Evropski sud za ljudska prava odavno stoji na stanovištu da prikupljanje informacija o nazvanim telefonskim brojevima, vremenu i dužini poziva potpada pod pojam komunikacija (Malone vs. Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 2. 08. 1984). Isto je potvrđeno i precizirano stavom da pojam privatnosti i prepiske obuhvata ne samo telefonske komunikacije nego i elektronsku poštu i upotrebu Interneta, a da su podaci o telekomunikacionom saobraćaju (o izabranim brojevima, vremenu i trajanju svakog telefonskog razgovora) ''integralni deo telefonskih komunikacija'' (Kopland vs. Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 3. 04. 2007).

Ovakva shvatanja Evropskog suda za ljudska prava za naš Ustavni sud bi morala biti ne samo indikativna i zanimljiva već i mnogo više od toga. Jer  u Ustavu, u čl. 18 st. 3. piše: „Odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače se u korist unapredjenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim medjunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi medjunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovodjenje.