Читај ми

danasБрој жалби против републичких органа је бар двоструко већи него против локалних, када је реч о области слободног приступа информацијама од јавног значаја. Много више проблема има на државном него на локалном нивоу. Међутим, чињеница је да је и количина интересантних информација којима располажу републички органи много већа, па је већи и број захтева за приступ њима - истиче за Данас Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности. Шабић је, иначе, недавно реизабран на још један седмогодишњи мандат повереника.

Како оцењујете стање у области права на слободан приступ информацијама од јавног значаја у последњих седам година у Србији? Колики је напредак?

- Оцењујем га као неупоредиво боље него пре седам година, али истовремено и као недовољно добро. Напредак је евидентан, по оцени посматрача из ЕУ, СЕ или ОЕБС-а и по резултатима мониторинга независних експерата, у регионалним оквирима направили смо вероватно највећи напредак. Међутим, достигнути ниво транспарентности још није у складу са потребама даље демократизације друштва, а поготово са потребама борбе против корупције.

Који државни органи су у последње време „напредовали" у поштовању права на слободан приступ информацијама, а која „заостају"?

- Није упутно закључивати само на основу броја жалби. То не говори нужно о њиховом односу према праву на слободан приступ информацијама. Типичан пример је рецимо МУП. Велико министарство, са великим бројем организационих јединица, суочава се са великим бројем захтева, па консеквентно и већим бројем жалби. Против МУП је само у прошлој години поднето 187 жалби што је, кад су државни органи у питању највише. Међутим, МУП већ неколико година константно унапређује свој однос са јавношћу и ни у ком случају га не бих сврстао међу најгоре у том погледу. На пример, иако је против Министарства финансија поднето двоструко мање жалби оно извесно заслужује слабију оцену од МУП-а. Кажем то имајући у виду примера нетранспарентности од општијег значаја, од којих је посебно драстично било поступање у вези са реституцијом на шта сам морао јавно упозоравати.

Који органи у најмањој мери поштују одговарање на захтеве за приступ информацијама? Колико је поднето пријава?

- Кршења закона има много, на свим нивоима. Док неке моје колеге у другим земљама имају овлашћења да сами воде прекршајни поступак и изричу казне, српски повереник нема овлашћења чак ни да покрене прекршајни поступак него то мора да очекује од министарства надлежног за надзор над применом закона. Моји сарадници су уредно комплетирали документацију за неколико хиљада случајева у којима је прекршај очигледно био почињен и доставили надлежним министарствима, али је формално покренуто само 200 или 300 поступака, а кажњено неколико десетина људи. Све друго је застарело. Да је повереник био овлашћен да покреће прекршајне поступке могао бих да гарантујем да би сви били покренути.

Како коментаришете то што већина опозиционих партија у парламенту није желела да се бави избором повереника?

- Избор повереника био је први у ланцу избора руководилаца независних тела која тек, и то с муком, успостављамо. Допринос њиховој стварној независности и ауторитету треба да дају сви и важно је да градимо нека правила с тим у вези. Јер, иако се подразумева да ће на избор, све док бира скупштина, одлучујући утицај имати већина, дакле власт, тај избор се не сме сводити на просто пребројавање гласова. Пре избора требало би пажљиво саслушати мишљење свих релевантних фактора - науке, струке, цивилног сектора и разуме се, опозиције.

Коалиција за слободу приступа информацијама сматра да треба да се измени закон, како би се увела могућност жалбе поверенику и у случају када скупштина, председник Србије, влада, Уставни суд, Републичко јавно тужилаштво и Врховни касациони суд не дају грађанима на увид информације од јавног значаја. Шта мислите о томе?

- То је стари, са становишта принципа једнакости пред законом, сасвим логичан и оправдан захтев Коалиције. То решење је предлагано још у време усвајања Закона, али није било политичке воље да буде прихваћен. Међутим, важно је знати да иако против наведених органа није допуштена жалба поверенику то не значи да се на њих закон не односи. И на њих се односи у пуном капацитету, једино је пут за заштиту права другачији - уместо жалбе поверенику, тужба Управном суду. Није добро, требало би потражити објашњење због чега се овај правни пут изузетно ретко користи.

Хроничан проблем простор за рад

Годинама сте се жалили на ресурсе којима располаже институција повереника. Какво је тренутно стање?

- Кроз те године ствари су се на срећу, ипак, мењале. Давно иза нас је време кад је држава дуже од пола године била заборавила да институцији повереника стави на располагање бар најминималније услове за рад, не одвојивши за то ни један једини динар. Оно што је било и остало хроничан проблем је простор за рад. Број сарадника повереника је мањи него практично у било којој од бивших југословенских република, иако је од неких Србија вишеструко већа.