Читај ми

novi-magazinПресретање комуникације је реалност XXI века, али постоје лимити који се морају поштовати, каже Родољуб Шабић и објашњава како је могуће успоставити систем у којем нема неовлашћеног прислушкивања

Афера "прислушкивања", односно праћења листинга највиших државних званичника, актуелизовала је и два значајна питања – контролу тајних служби и полиције, с једне стране, а с друге заштиту комуникација и података о личности.

Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Родољуб Шабић и заштитник грађана Саша Јанковић годинама упозоравају на злоупотребе у овој области и нормативне претпоставке за такво понашање.

*Може ли ова звучна афера да трасира пут контроли безбедносних служби и истовременој заштити људи?

Та два питања су заправо једно - питање заштите права грађана, њихове приватности и података о личности. Неколико година заштитник и ја упозоравамо да у области електронских комуникација имамо нешто што се не може назвати систем, већ провизорно стање које има лоше последице и по националну безбедност и по људска права. Овај случај имаће смисла ако буде иницијална каписла да почнемо коначно да решавамо тај проблем.

*Понудили сте пакет од 14 мера за сређивање тог провизоријума. Шта је најважније?

Тај пакет је минимум за увођење неког реда у систем, увођење у кореспонденцију са оним што пише у Уставу и међународним документима које је Србија прихватила и ратификовала. Не бих набрајао све те мере, заинтересовани их могу наћи на нашим сајтовима, али као најважније бих издвојио поделу одговорности - не могу за све што се дешавало и десило да буду одговорне искључиво службе безбедности и полиција, уз њих су одговорне извршна и законодавна власт.

*На који начин?

У овом комплексу су пресретања комуникација и, што је акутније, приступ такозваним задуженим подацима о томе ко је, када, колико дуго с ким и на који начин комуницирао. Ти подаци могу бити од интереса многим сферама друштва, почев од оних који се баве антикриминалним пословима, па преко бизнис света и страначких структура, до организованог и оног обичног криминала.

Устав је јасан, он успоставља висок стандард и јемчи тајност комуникација од које се може одступити само у случају кривичног дела и угрожавања националне безбедности, с тим што одлуку о одступању може донети само суд.

У пракси је, међутим, неко почео да прави разлику између пресретања комуникације, слушања разговора било у реалном времену или са неовлашћеног снимка и приступа задуженим подацима. Већ сам објаснио који су то подаци и провајдери из чувају 12 месеци. Замислите шта све можете сазнати о неком човеку ако добијете комплетне податке о томе када је он и с ким комуницирао, колико дуго и одакле, па кад их укрстите са другим подацима то је база која говори знатно више од директног пресретања неколико разговора.

*Шта је основ те разлике?

У неке законе инсталирана су решења која другачије третирају прислушкивање и приступ садржају подацима, то су закони о електронским комуникацијама, о БИА ВБА, ЗКП-у... За класично прислушкивање и они траже одлуку суда, али код приступа задуженим подацима могући су налози других функционера, директора БИА, ВБА, тужиоци и недефинисана друга лица.

*Део тих одредаба је оспорен пред Уставним судом.

Да. Када се појавио Предлог закона о електронским комуникацијама почео је прави мали рат у којем су с једне стране били заштитник, повереник и стручна јавност, а извршна власт с друге. Ипак, закон је усвојен, али је председник Борис Тадић, потписујући указ, рекао да дели забринутост и најавио тражење решења која ће задовољити потребе борбе против организованог криминала и заштите људских права. Прошле су две године, а тих решења нема. Чак је у неколико наврата Управа за дигиталну агенду предлагала правилник којим би се зацементирала та позиција о задуженим подацима као нечем посебном. На срећу, министар није одобрио тај Правилник.

Заштитник и ја смо у међувремену напали Закон о електронским комуникацијама и о војним службама – за закон о БИА нисмо имали основ јер не именује лица која могу дати налог. Уставни суд је потврдио да се задуженим подацима не може приступити другачије него по одлуци суда. Али, остали закони су и даље на снази, неки органи су наставили да раде мимо Устава и то је кулминирало афером са прислушкивањем председника Србије и потпредседника Владе.

*Вратимо се могућој добити за друштво из афере, уз подсећање да пре неколико месеци, када сте саопштили податке о праћењу тзв. обичних грађана, није било посебне узбуне.

Било је много пажње, али изостали су ефекти, иако такву акцију раније нико у Србији није радио. Дакле, наредио сам надзор над поштовањем података о личности код провајдера мобилне телефоније и дошли смо до узнемирујућих података и сазнања, а прво је како се сами провајдери односе према базама података. Да објасним, постоје два начина приступа подацима, први је електронски који је обавештајним службама непрекидно на располагању и само је један провајдер активирао апликацију која је бројала те приступе – 272 хиљаде приступа, бројка импресивна и за далеко веће земље, посебно када је помножите са бројем провајдера. На конзервативан начин, по налогу, било је 4.500 приступа...

*Са судским налогом?

И то је проблем, али још је већи што не само да у већини није било судског налога, него ни основа за издавање налога. Просто неко тражи податке и добије их, што говори о нашем менталитету поштовања власти, а не закона.

*И, шта је решење?

Да Влада предложи низ законских измена, а Скупштина их усвоји. Осим тога, неопходна је и контрола.

*Цивилна контрола служби? Колико је уопште помака у томе?

Има их, сетите се какво је било стање пре неколико година када се БИА и друге службе нису ни одазивале на позиве да објаве информације о раду. Наш фокус се сада помера на заштиту података о личности, али ту извршна и законодавна власт имају кључну улогу. Да се разумемо, мера пресретања комуникација је реалност XXИ века и све службе које се боре против тероризма и криминала имају надлежности и треба им то омогућити на најкомфорнији начин. Али, уз лимит – не може неко коме је потребно одступање од уставне гаранције сам да одлучује о томе, већ суд мора да одлучи и, коначно, неко трећи да контролише да ли је поступак спроведен у складу са судским налогом.

Мора се знати и ко има овлашћења, не може пет служби то радити. Питање је пре свега правно, не козметичка решења, већ добра решења која се примењују.

*Већ су вас сумњичили да желите да контролишете ту врсту комуникација.

Повереник није контролор тајних служби – мој посао је да ли се они подацима о вама баве на начин како је то уређено или крше ваша права. Реч је о контроли законитости њиховог рада, а за контролу служби задужен је парламент. С тим што морамо знати да та врста контроле све више захтева и високостручна знања која коштају и нема их много у нашим државним установама.

*Опозиција је недавно замерила власти што је на челу надлежног скупштинског одбора посланица из групе којој већ припада контрола над службама безбедности.

Не бих улазио у политичку оцену – таква примедба може значити нешто, али не мора. Наравно да је знак снаге ако ту врсту контроле поверите опозицији, али персонална решења су мање важна, ја инсистирам увек на уређеним правилима и елиминисању импровизација или њиховом свођењу на минимум.

*Прислушкивање је атрактивно, али од већег значаја је злоупотреба података о личности, посебно оних осетљивих. Колико сте задовољни, да тако кажемо, оздрављењем и државе и грађана?

Ми смо заробљеници старог менталитета који сматра да држава може како хоће да располаже вашим подацима, али и свако други ко има неку власт. То иде дотле да вам у хемијској чистионици траже копију личне карте, да не говорим о доступности осетљивих података као што су вероисповест, национално опредељење, сексуална оријентација, здравствено стање. У закону пише да су то заштићени подаци, али нема подзаконског акта којим се прецизно регулише та област, а нема ни механизма контроле.

Од највећег је значаја и едукација, у неким земљама већ у основној школи уче децу које податке не треба давати.

антр

Као енглеска трава

*Осма је година како сте задужени за приступ информацијама од јавног значаја. Јесу ли власти схватиле да им је посао да дају тражене информације?

Можда је важно прво да вам кажем да је Закон о приступу информацијама једини из Србије који је проглашен најбољим у свету у стручној анализи светских експерата. То добро звучи, али знате када у шведском закону пише да је одлука повереника коначна и извршна – то се поштује. У Србији само пише...

*То је као са енглеском травом из вица, треба времена да постане – енглеска...

Баш тако, али шалу на страну, заиста има помака. Људи различитих профила, новинари и грађани, чак што је нонсенс и органи власти, интервенишу код повереника да добију информацију од другог органа. Ипак, немамо разлога за задовољство, двадесет хиљада предмета је огроман посао, али ја инсистирам на проактивном ставу – да органи власти ажурираним информаторима обавештавају јавност о обављеном послу, а посебно трошењу новца из буџета.

Рећи ћу вам још нешто – када се налог повереника поштује са више од 90 одсто то је одличан резултат, али проблем је у оних девет одсто. Често има будалаштина као кад се испостави да је тражени документ случајно изгорео, али има и намерног скривања података из разних мотива. Тиме би се парламент морао позабавити јер реч је о одговорности, што ћу поновити и у овогодишњем извештају. Сама по себи занимљива је, да не кажем неку тежу реч, ситуација да орган власти неће да поштује закон. А зашто неће? Не плаши се последица. Прошле године је начињено неколико хиљада прекршаја и знате ли колико је поступака покренуто? Ниједан. То личи на позив на кршење закона.

*Недавно је смењивање директорке Агенције за борбу против корупције скренуло пажњу јавности на независне институције. Постоји ли у Србији амбијент за развој ове врсте контроле власти или сте и даље чир на српском друштву?

Незахвално је коментарисати такве потезе, али у праву сте, то је изазвало пажњу и довољно је речит податак да је одлука Одбора једногласна. Та је смена отворила више питања када је реч о самој Агенцији и било би добро да што пре престане да се бави самом собом и почне да ради свој посао.

Друга важна ствар је разлог смене – Владина уредба према којој државни службеници и чиновници имају право на посебно решавање стамбеног питања. Наравно да независно тело не сме користити такву могућност, али подједнако је значајно питање зашто су државни службеници и чиновници привилеговани у односу на запослене у приватном сектору и остале грађане? Било би добро да Влада повуче такву уредбу.