Поверенику за информације од јавног значаја обраћао се велики број новинара и медија заинтересованих за исход поступака по жалбама које је председник скупштине АП Војводине Бојан Костреш поднео због недобијања информација о концесији за аутопут Хоргош - Пожега.
Ти поступци су окончани а с тим у вези Повереник Родољуб Шабић је изјавио:
„Господин Костреш је поднео три жалбе - против Владе, Министарства за капиталне инвестиције и Министарства за финансије. Прву жалбу сам одбацио као недопуштену, јер Закон не допушта да се против акта или поступка Владе Србије тражи заштита права од Повереника за информације. Друге две жалбе оценио сам као основане и донео решења којим се налаже министарствима да подносиоцу жалбе доставе тражену копију Уговора о концесији.
При одлучивању, нисам посебно имао у виду оне одредбе Закона о концесијама које предвиђају учешће покрајинских органа у поступку доделе концесије, па самим тим и посебна права у вези са приступом информацијама. Руководио сам се само одребама Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Оним које предвиђају да се само изузетно, из законом предвиђених разлога и по законом предвиђеном поступку јавности може ускратити приступ информацијама. У конкретном случају, није било тако. Министарство финансија, било је сво време у иначе недопуштеном „ћутању администрације“. Министарство за капиталне инвестиције је такође „прећутало“ законски рок од 15 дана, па га потом, на начин који није био у складу са законом, продужило на 40. Коначно и тај рок је истекао, а нити је удовољено захтеву, нити је донето решење о његовом одбијању. Правила поступка очигледно нису поштована, а истовремено није било ни материјално правних разлога који би могли оправдати ускраћивање информација.
Једино што је наведено као разлог је то да је са концесионаром уговорено да су све информације у вези са изградњом аутопута „поверљиве“. Сматрам да је сасвим очигледно да не постоји стварна потреба за тако нешто. А то, што је нека информација формално означена као поверљива није, само по себи, довољно да би се ускратио приступ јавности. Уз тај формални услов, закон захтева још један. Тај, да због давања информације могу наступити тешке правне или друге последице по интересе претежније од права јавности да зна. У конкретној ситуацији то није случај и очито је да право јавности претеже над потребом заштите потпуно апстрактне „поверљивости“. У начелу, јавност има право да зна све о раду власти, а нарочито о великим располагањима државним новцем, или другим важним добрима. Кад се неком, као у случају концесије за ауто-пут, ставља на располагање изузетно вредан друштвени ресурс, јавност мора да зна под којим условима се то чини. Треба се на адекватан начин суочити и са чињеницом да смо земља која има изузетно висок степен корупције и веома низак ниво поверења грађана у органе власти. Зато је веома важно да сваки пут кад се сумња појави, власт реагује на прави начин. А апсолутно најбољи начин је да се све релевантне чињенице изложе очима јавности.“
