ПОВЕРЕНИК
ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ ОД ЈАВНОГ ЗНАЧАЈА
И ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ


logo novi


ПОВЕРЕНИК
ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ ОД ЈАВНОГ ЗНАЧАЈА
И ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ



logo novi

ПОВЕРЕНИК
ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ ОД ЈАВНОГ ЗНАЧАЈА
И ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ





Читај ми

Повереник за информације од јавног значаја, на основу већег броја питања новинара и медија,  оцењује да су неке контрадикторне и нејасне изјаве одговорних у вези са случајем приступа информацијама из уговора о концесији за ауто-пут Хоргош-Пожега, код дела јавности изазвале недоумице о чињеницама релевантним у овој  правној ствари, али и о садржини и домашају Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, што може да има штетне последице које превазилазе границе појединачног случаја. С тим у вези, Повереник истиче да се при одлучивању није бавио питањима као што су оправданост концесије, избор путног правца, потреба преиспитивања уговора и сл., већ искључиво питањем права јавности да зна.

Подсећајући да је свој став у прилог овог права на недвосмислен начин изразио и образложио у решењу које је донео, Повереник Родољуб Шабић ипак сматра својом обавезом да јавно одговори на бар два најчешће поновљена питања, што је учинио на начин како следи:

„На који начин ће и да ли ће бити извршено решење Повереника?

Решења Повереника су по закону обавезујућа и по правилу их извршава сам орган на кога се односе. У случају да има потребе да се обезбеди извршење решења, то не ради сам Повереник, већ је то по закону обавеза Владе Србије. У конкретном случају министар за инфраструктуру ме је већ обавестио да је против мог решења поднео тужбу Врховном суду Србије, и будући да тужба не одлаже извршење, поднео ми захтев да дозволим одлагање извршења решења до окончања поступка по тужби. Како Повереник, као што сам рекао, нема извршних овлашћења, тај захтев сам проследио Влади Србије. Имам наравно потпуно дефинисан став и о оправданости захтева за одлагање и о шансама министарства као тужиоца за успех у спору, али не желим да јавним изношењем макар и евентуално прејудицирам ставове надлежних.

На основу чега је Повереник наложио слободан приступ информацијама, посебно имајући у виду да надлежно министарство тврди да је уговором предвиђено да су информације пословна тајна?

Након захтева Скупштине АП Војводине за приступ информацијама министарство је законом предвиђени рок од 15 дана провело у недопуштеном, чак и кажњивом „ћутању администрације“. Потом је, противно закону, након истека поменутог, рок продужило на 40 дана да би и тај протекао без законом предвиђеног ефекта. Нити је дата тражена информација, нити је донето решење о одбијању захтева.  Дакле с процесног становишта посматрано прекршене су дословно све релевантне одредбе.

С материјално правног становишта је битно да се чињеница да је нека информација означена као тајна (службена, пословна и државна), односно као поверљива, не сме мистификовати. Наш закон ту чињеницу предвиђа као могући основ за ограничење слободе приступа информацијама, али не и аутоматски обавезан. Сам по себи није довољан, јер уз тај формални услов, закон тражи још један. Тај да би због одавања информације заиста могла наступити знатна штета по други законом заштићен интерес који претеже у односу на право јавности да зна. Ту околност у сваком конкретном случају дужан је да цени орган коме је поднет захтев, а по жалби и Повереник. У конкретном случају сматрам очигледним да право јавности да зна све о условима под којима се неком ставља на располагање изузетно вредан државни ресурс, апсолутно претеже над разлозима заштите неке потпуно апстрактне поверљивости.

У вези са начином на који је поверљивост регулисана уговором о концесији интригантно је  што је уговорено да су буквакно све информације о изградњи ауто-пута поверљиве. Нејасно је чиме се, уговарајући ово, руководила наша страна и у чему би био наш интерес за оволику тоталну поверљивост, у савременим условима неуобичајену чак и за уговоре чији предмет је наоружање или војна опрема.

Коначно, слободан приступ информацијама није у супротности чак ни са одредбом тачке 24.2 уговора о концесији, која уређује „поверљивост“. Наиме, иако ригидна она предвиђа неколико изузетака од поверљивости, међу којима и „када се то захтева прописима“. Дакле, ни сами уговарачи нису уговорили могућност ограничења приступа информацијама када се захтев за приступ информацијама заснива на нашим постојећим прописима, односно законима, што је управо случај у конкретној ситуацији.“