ПОВЕРЕНИК
ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ ОД ЈАВНОГ ЗНАЧАЈА
И ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ


logo novi


ПОВЕРЕНИК
ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ ОД ЈАВНОГ ЗНАЧАЈА
И ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ



logo novi

ПОВЕРЕНИК
ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ ОД ЈАВНОГ ЗНАЧАЈА
И ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ





Читај ми

Извор: Данас

Новинари између захтева професије и неделотворне државе

Светски дан слободе штампе 3. мај, за средине које питању слободе медија не посвећују потребну пажњу, добра је прилика да то учине, макар на тренутак. Овог пролећа, код нас, није било тако. Овог пролећа, воленс-ноленс, пажњу наше јавности на положај новинара и медија у друштву скренуо је један други, изузетно ружан догађај. Јавност је заправо, и сасвим буквално, била потресена експлозијом бомбе на прозорском симсу стана у коме, са својом породицом, живи новинар једног београдског недељника.

Стицај околности хтео је да се та експлозија деси готово истовремено са још једним догађањем које традиционално на новинаре усмерава пажњу далеко шире - међународне јавности. Безмало у исто време администратор Пулицерове фондације - Катедра за новинарство Колумбија универзитета, доделила је чувене Пулицерове награде, наглашавајући тим, по ко зна који пут, значај улоге новинара и медија у савременом друштву. Иако се "Пулицер" додељује у више различитих категорија, везује се пре свега за врхунска достигнућа у новинарству. Иако није једина, а ни највећа по износу новчаног дела, Пулицерова награда у новинарству практично нема конкуренције.

Разлог због којег ова награда блиста посебним сјајем је опште уверење да се она не добија само као потврда талента, него и због заиста битног доприноса новинара или медија догађањима од несумњивог друштвеног значаја. Два од овогодишњих лауреата, новинар Брет Блеклиџ и лист Волстрит џорнал, добра су илустрација за то. Блеклиџ је награду добио за серију чланака о корупцији на универзитету, а Волстрит џорнал, поред осталог, за објавиљивање више текстова о "прљавим" берзанским трансакцијама. Блеклиџови текстови имали су за последицу бројне полицијске истраге, судске поступке и оставку челних људи система двогодишњег студирања у Алабами. И текстови у Волстрит џорналу довели су до уклањања одговорних са функција. Што је много важније, и једни и други су не само отворили питања ваљаности система и квалитета релевантних прописа, него и покренули процес значајних промена у организацији и легислативи. Иако је без сумње фрапантан, контраст између доделе престижних награда и "доделе" бомби није и једини разлог који упућује на размишљање о положају новинара и медија у нашем друштву и, што је још важније, о доприносу који они (не)дају решавању витално важних проблема друштва. Јер, и наши новинари и медији у прошлој години бавили су се темама "пулицероваца". Писали су, и то много, и о корупцији и о мутним пословним трансакцијама, приватизацијама, јавним набавкама и сл. Али, нажалост, са контроверзним ефектима. И након што су врућа питања отворена, вома често изостајала је одговорност одговорних, а друштвени контекст није се, или није довољно, мењао да би се спречило понављање афера. Одсуство правих, преко потребних консеквенци говори о (не)моћи наше јавности. Заправо, показује да јавност, у оном значењу које има у развијеним демократским друштвима, код нас и не постоји, да је тек у зачетку. Имамо "јавно мњење" - нестабилно, хировито и промењљиво, пре свега на емоционалним разлозима засновано реаговање на одређене појаве и догађаје. Немамо "јавност" - снажно, чврсто, поуздано реаговање које не искључује ни емоције али је засновано на стабилном комплексу разлога моралне, етичке и на крају правне природе.

Било би крајње неправедно рећи да су за одсуство механизма нужно потребног демократском друштву најодговорнији новинари и медији. Далеко већа је одговорност власти, односно политичке елите. Новинари и медији могу дати важан допринос успостављању демократске јавности само под претпоставком постојања услова за то. Потребно је да за обезбеђење услова држава учини много више него до сада. Примера за то има много. Остављајући по страни, овом приликом, системске проблеме деполитизације и промене својинске структуре медија, вреди подсетити на неколико прагматичнијих, али такође веома важних.

Позивајући се на своје законом зајамчено право на слободан приступ информацијама, новинари нису успели да добију информације о неким од крупних располагања буџетским средствима или јавним добрима. Нису успели, иако су од Повереника за информације тражили и добили налог да им се приступ информацијама омогући. Орган власти који је био дужан да поступи по решењу Повереника није поступио по дужности, онај ко је био дужан да обезбеди принудно извршење тог решења такође није, као ни онај ко је био дужан да окрене поступак прекршајне одговорности. Активирати потребне механизме, уз услов да има воље, није проблем. Неретко су извор за писање о деликатним темама инсајдери. У целом свету људи који суочени са информацијама о нечем незаконитом у средини у којој раде "прекрше обавезу чувања тајне" са намером да јавност упознају и спрече штету по јавне интересе, представљају важан извор информација. Због чињенице да штите јавни интерес такви људи не би смели да сносе никакве лоше последице. За тако нешто немамо ни одговарајућу легислативу ни одговарајућу праксу. Са променама у законодавству се почело, макар и стидљиво и скромно. У пракси, међутим, инсајдери се, то потврђује и искуство Повереника, суочавају са врло непријатним, крајње дестимулативним стварима.

Писање новинара о људима на власти, односно политичарима, врло често је предмет кривичних поступака и осуда због "повреде части и угледа". А имају ли и новинари част и углед? Њихови ретки покушаји да га од напада носилаца функција штите судским путем суочавали су се са неупоредиво више проблема, укључујући и позивање на фамозни имунитет. Зар такав однос није специфичан облик имплицитне цензуре? Започете промене у Кривичном закону могу се довести до краја пребацивањен одговорности за "повреду части и угледа" у сферу грађанског права. Да то треба урадити показао је и могући, срећом избегнути, скандал у случају Бодрожић. На крају, не смемо заобићи податке новинарских удружења који кажу да смо, кад су у питању напади на новинаре, на врло високом тринаестом месту у свету и седмом у Европи. Тај пласман би свакако морали заменити бољим. Нажалост, с тим у вези је чињеница да тринаест година од смрти Даде Вујасиновић, осам од смрти Славка Ћурувије и шест од смрти Милана Пантића јавност зна мало или ништа о томе да ли су и шта надлежни предузимали. Од изузетног је значаја да последњи бомбашки напад брзо добије другачији, прави исход. Од свих претпоставки за нормалан рад новинара и медија далеко је најважнија елементарна лична безбедност и зато мора бити приоритетни задатак државе да је обезбеди и да казни оне који је угрозе. Аутор је повереник за информације