Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti je povodom najava početka rada "Nacionalni kontakt centra za bezbednost dece na Internetu" uputio pismo ministru turizma, trgovine i telekomunikacija.
Poverenik ne dovodi u pitanje već upravo naglašava značaj preduzimanja adekvatnih mera od strane države u svrhu što veće bezbednosti dece na Internetu. Međutim, upravo imajući to vidu smatra da je izuzetno važno da se preduzimanju tih mera pristupa maksimalno seriozno i odgovorno, što podrazumeva poštovanje Ustava i zakona, što manje rizika po pravnu sigurnosti i što manje dodatne konfuzije u inače nekonzistentnom postojećem pravnom okviru zaštite podataka o ličnosti.
Uredba o bezbednosti i zaštiti dece pri korišćenju informaciono-komunikacionih tehnologija, na kojoj se zasniva "Kontakt centar", usvojena je a da prethodno, iako je po Poslovniku to obaveza, nije traženo mišljenje Poverenika. Da je to mišljenje traženo, Poverenik bi već tada ukazao na niz otvorenih pitanja.
Samo primera radi: da li se u odsustvu odgovarajućeg zakonskog akta (Zakona o pravima deteta npr, čiji donošenje se već godinama najavljuje) zaštita i bezbednost dece, kao jedno od najviših društvenih vrednosti, zaista može braniti uredbom; da li je pri postojanju nadležnih državnih organa primereno da se prijave sa elementima krivičnih dela podnose Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija , a ne MUP-u ili tužilaštvu; da li je MUP RS u ovom trenutku možda „prirodnije“ mesto za postojanje ovakvog centra; da li je informaciju o podnetoj prijavi suvišno dostavljati Službi za visokotehnološki kriminal MUP RS (koja se tako ni ne zove), kad to već čini tužilaštvo kojem je prijava podneta; da li Uredba u članu 7. propisuje nove nadležnosti (za tako nešto nespremnim) centrima za socijalni rad itd.?
Iako u Uredbi to eksplicitno nije navedeno, aktivnosti „Kontakt centra“ nužno podrazumevaju robusnu obradu podataka o ličnosti, posebno u delu koji se tiče zapremanja prijava „putem elektronskog obrasca na veb sajtu“, u kojem će se izvesno naći i zdravstveni podaci i podaci o ličnosti dece kao žrtava nasilja, što su po zakonu naročito osetljivi podaci čija je obrada dozvoljena na osnovu pristanka lica u pismenom obliku i formi predviđenoj zakonom. A istovremeno, aktuelni Zakon o zaštiti podataka o ličnosti ne poznaje davanje on-lajn saglasnosti putem konkludentnih radnji kao eksplicitnog izraza volje (putem izvršne naredbe Accept, I Agree i sl.) lica koje na ovaj način daje svoje podatke o ličnosti, što je problem na koji je Poverenik godinama ukazivao apelujući na neophodnost hitnog donošenja novog zakona.
Uredbom je Vlada stavila Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija u poziciju Rukovaoca podataka (u smislu ZZPL-a) i pod okriljem definisane „međuresorske saradnje“ propisala i korisnike tako prikupljenih podataka, iako navedeni Zakon jasno propisuje da korisnik podataka može biti samo neko ko „je zakonom ili po pristanku lica ovlašćen da koristi podatke“.
Ustav izričito predviđa da se obrada podataka o ličnosti uređuje isključivo zakonom, a ne aktima niže pravne snage. Postoji i odluka Ustavnog suda kojom je potvrđeno da se samo zakonom može uređivati prikupljanje, držanje i korišćenje ličnih podataka. Nije s tim u skladu da Vlada preuzima ulogu zakonodavca propisujući Uredbom više ili drugačije nego što to piše u zakonu. Kad to ipak čini, to podrazumeva štetne posledice, kako na planu dodatne pravne nesigurnosti, tako i na planu utroška finansijskih sredstava rezervisanih za implementaciju "rešenja".
