Poverenik za informacije od javnog značaja, na osnovu većeg broja pitanja novinara i medija, ocenjuje da su neke kontradiktorne i nejasne izjave odgovornih u vezi sa slučajem pristupa informacijama iz ugovora o koncesiji za auto-put Horgoš-Požega, kod dela javnosti izazvale nedoumice o činjenicama relevantnim u ovoj pravnoj stvari, ali i o sadržini i domašaju Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, što može da ima štetne posledice koje prevazilaze granice pojedinačnog slučaja. S tim u vezi, Poverenik ističe da se pri odlučivanju nije bavio pitanjima kao što su opravdanost koncesije, izbor putnog pravca, potreba preispitivanja ugovora i sl., već isključivo pitanjem prava javnosti da zna. Podsećajući da je svoj stav u prilog ovog prava na nedvosmislen način izrazio i obrazložio u rešenju koje je doneo, Poverenik Rodoljub Šabić ipak smatra svojom obavezom da javno odgovori na bar dva najčešće ponovljena pitanja, što je učinio na način kako sledi:
„Na koji način će i da li će biti izvršeno rešenje Poverenika?
Rešenja Poverenika su po zakonu obavezujuća i po pravilu ih izvršava sam organ na koga se odnose. U slučaju da ima potrebe da se obezbedi izvršenje rešenja, to ne radi sam Poverenik, već je to po zakonu obaveza Vlade Srbije. U konkretnom slučaju ministar za infrastrukturu me je već obavestio da je protiv mog rešenja podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije, i budući da tužba ne odlaže izvršenje, podneo mi zahtev da dozvolim odlaganje izvršenja rešenja do okončanja postupka po tužbi. Kako Poverenik, kao što sam rekao, nema izvršnih ovlašćenja, taj zahtev sam prosledio Vladi Srbije. Imam naravno potpuno definisan stav i o opravdanosti zahteva za odlaganje i o šansama ministarstva kao tužioca za uspeh u sporu, ali ne želim da javnim iznošenjem makar i eventualno prejudiciram stavove nadležnih.
Na osnovu čega je Poverenik naložio slobodan pristup informacijama, posebno imajući u vidu da nadležno ministarstvo tvrdi da je ugovorom predviđeno da su informacije poslovna tajna?
Nakon zahteva Skupštine AP Vojvodine za pristup informacijama ministarstvo je zakonom predviđeni rok od 15 dana provelo u nedopuštenom, čak i kažnjivom „ćutanju administracije“. Potom je, protivno zakonu, nakon isteka pomenutog, rok produžilo na 40 dana da bi i taj protekao bez zakonom predviđenog efekta. Niti je data tražena informacija, niti je doneto rešenje o odbijanju zahteva. Dakle s procesnog stanovišta posmatrano prekršene su doslovno sve relevantne odredbe.
S materijalno pravnog stanovišta je bitno da se činjenica da je neka informacija označena kao tajna (službena, poslovna i državna), odnosno kao poverljiva, ne sme mistifikovati. Naš zakon tu činjenicu predviđa kao mogući osnov za ograničenje slobode pristupa informacijama, ali ne i automatski obavezan. Sam po sebi nije dovoljan, jer uz taj formalni uslov, zakon traži još jedan. Taj da bi zbog odavanja informacije zaista mogla nastupiti znatna šteta po drugi zakonom zaštićen interes koji preteže u odnosu na pravo javnosti da zna. Tu okolnost u svakom konkretnom slučaju dužan je da ceni organ kome je podnet zahtev, a po žalbi i Poverenik. U konkretnom slučaju smatram očiglednim da pravo javnosti da zna sve o uslovima pod kojima se nekom stavlja na raspolaganje izuzetno vredan državni resurs, apsolutno preteže nad razlozima zaštite neke potpuno apstraktne poverljivosti.
U vezi sa načinom na koji je poverljivost regulisana ugovorom o koncesiji intrigantno je što je ugovoreno da su bukvakno sve informacije o izgradnji auto-puta poverljive. Nejasno je čime se, ugovarajući ovo, rukovodila naša strana i u čemu bi bio naš interes za ovoliku totalnu poverljivost, u savremenim uslovima neuobičajenu čak i za ugovore čiji predmet je naoružanje ili vojna oprema.
Konačno, slobodan pristup informacijama nije u suprotnosti čak ni sa odredbom tačke 24.2 ugovora o koncesiji, koja uređuje „poverljivost“. Naime, iako rigidna ona predviđa nekoliko izuzetaka od poverljivosti, među kojima i „kada se to zahteva propisima“. Dakle, ni sami ugovarači nisu ugovorili mogućnost ograničenja pristupa informacijama kada se zahtev za pristup informacijama zasniva na našim postojećim propisima, odnosno zakonima, što je upravo slučaj u konkretnoj situaciji.“
